Поглед те жене

Не знадох шта хоће
Што гледају у мене
Те дивне очи
Прелепе жене

Тај поглед у тренутку
Учини ми се ледан
Ал скривао је топлину
И био врло чедан

У заносу томе
Од среће ил боли
Видео сам лице
Које зна да воли

Коме таква жена
Може бити слична
Скрива неку тајну
Тако непомична

Загонетка вечна
Поглед те жене
Не знадох шта хоће
Што гледа у мене

Kњига "НЕМИР" 

Зашто моје срце пати

Никада ти нећу рећи
Зашто моје срце пати
Иди својим путем мила
Видиш да су касни сати

Одговор ћеш сама наћи
Зашто пати срце моје
Када схватиш да смо сада
Само прошлост нас двоје

Поноћ одавно је прошла
Срце моје још пати
Изгубило је љубав једну
Која не може да се врати

Нека пати срце моје
Није оно од папира
Преболеће ове ране
Само му треба мало мира

Станимо на пут хаосу криминалу мафији

Докле питам вас људи
Докле ће паметни да се праве луди
Када ће злотворима на пут да се стане
Када могу поштени на Земљи да очекују боље дане

Зашто се нешто не предузима
Када знамо да хаос смета свима
Криминал насиље дрога страх
Зар то да нам буде језива будућност од које застаје дах

Трговина невином дeцом и женама такође
Питам се да ли ће то некад да прође
Страшно је какав ти људи имају морал
Када то могу да раде за проклети евро ил долар

И зато апелујем на све људе добре воље
На све оне који желе да живе боље
Да се више луди не праве
Већ да се злотворима супроставе

Шта да радим сад

Лако је рећи батали
Лако је рећи збогом крај
А шта то мени фали
Ништа нисам гори од тебе знај

Покушавао сам са тобом да полетим
Да остварим барем један лет
Сада не могу да се сетим
Да ли не ваљам ја или цео свет

Где сам погрешио
То питање ме стварно мучи
Упорно сам се тешио
Да се на грешкама учи

Још ми није јасно
Јесам ли доживео успех или пад
Само се питам гласно
Шта да радим сад

Погрешан број

Хтео сам ноћас написати пар лепих речи
Али твој глас у томе ме спречи
Имао сам намеру да те стиховима освојим
После оног дана само у себи бројим

Бројим дане од кад си отишла од мене
Схватам сада да постоје и неке друге жене
Жене за које ја пре тебе нисам знао
Зато сам ти цело срце дао

Дао сам ти срце нисам знао за себе
Па ко би био нормалан кад је поред тебе
Поред тебе тако лепе свако разум губи
Свако би пожелео да те минут љуби

Љубио бих те целу ноћ и дан
Али шта вреди када си рекла “ниси мој сан”
Схватам не могу бити принц у бајци тој
Ја сам ту само погрешан број

Новац

Новац је папир који нас уништава
Од тог папира често боли глава
Ко код себе има тај папир лепи
Он мора и дан и ноћ да стрепи

То је чудан папир може да промени људе
Потребно је само да у њиховим рукама буде
Неко је за новац спреман да ради све
У ватру би ставио руке своје две

Новац је ствар око које се свет врти
Хтели не хтели треба нам од рођења до смрти

Љубав шта је

И поново се питам
Да ли си ти то хтела
Да ова моја душа
Буде напаћена цела

Дубок ожиљак остављаш
На срцу мом
У мојој глави
Ствараш само „лом“

Необјашњиво је то стање
Моје свести
Ти не осећаш ништа према мени
А ја желим тебе срести

Хаотично стање данима
Тебе то не занима
У мени се понекад црне мисли роје
Када помислим на нас двоје

Када би све било другачије
Љубав када би завладала
Између нас
Али љубав љубав шта је
Да ли је она некаква спас

Краљица улице и тротоара

Ти си краљица улице и тротоара
Ти само за једно имаш дара
Продајеш љубав онима којима то треба
Мислиш да богатство пада са неба

Свима си на услузи у било које доба
Тебе може свако за новац да проба
Да ли је дан или је ноћ није битно шта је
Ти једина знаш како се љубав продаје

Сада си још млада
Не питаш се шта ће бити тада
Када те године стигну и будеш стара
Више нећеш бити краљица улице и тротоара

Ко губи више

Увек сам се питао
Ко од нас двоје више губи
Коме се стежу зуби
Када треба да се љуби

Ко од нас двоје губи више
Када почињу јесење кише
Коме више требају руке нежне
Када падају пахуље снежне

Ко губи више од нас
Кад љубав једина је спас
Одговор ћу сигурно знати
Када дођу ситни сати

Када на небу угледам
Како твоја звезда сја
Биће ми јасно да
Више губим ја

Једина

Једина не дозволи да ти душа лута
Некада ће доћи и наших пет минута

Животи су наши пропале приче
Сваки дан један на другог личе

И ако тако лоши животи су наши
Немој да те драга ова реченица плаши

Свима ће једном доћи крај
Зато што можеш више љубави другима дај

Дунав је крив за све

Дунав је крив за све
Што је Црно море дубоко
Дунав је крив за све
Што те волим плаво моје око

Можда смо могли дуже
Можда боље можда више
Али сећам се само
Кад си отишла после оне кише

Где да идем сад где да се склоним
Ја волим да волим све оно што је као ти
Све иза нас је пустиња Сахара
Вруће је као да ходамо по гомили усијаног жара

Дунав је крив за све
Што се теби и мени дешава
Да ли неко зна
Како се љубавни проблем решава

Долина силикона

Мама учи ћерку
Како да зграби крупан плен
Мама је саветује
Како неки богаташ мора бити само њен

Немој да гледаш мене и тату
Ми месецима не примамо плату
Мораш наћи неког ко има пара
Научићу те ћеро како се таквима удвара

А она била клинка
Није знала ни да се шминка
Мама је свему научила
Ћерка је одлучила

Да позајми новац купи скупе парфеме
Сукњице и неке креме
Да ексклузивно изгледа
Од позади и спреда

Није ни сањала да ће својим изгледом
Искомплексирана постати
Да ће као таква
Тешко нормална остати

И би тако постаде она
Једна од оних из долине силикона
Улицом Страхињића бана она сада шета
Труди се да постане тајкунима мета

Жалосно је то што нема ни осамнаест лета

Aдио

Сунце ме пробудило кроз прозоре моје
Није тачно да смо прошлост нас двоје
Синоћ је Месец као дукат био жут
Он ти је показао до моје собе пут

Ушла си лагано у собу моју
На лицу си одмах променила боју
Била си црвена као да те је стид
Иако си близу дели нас Кинески зид

Зато иди иди иди од мене
Нека се сруше све стене
Љубави нашој нема спаса
Био сам ти слуга као Кихоту Санчо Панса

У соби нам је горело светло а већ је био дан
После тебе и не закључавам стан
Живот ми после тебе није мио
Рекао сам ти само aдио

???

Кад први Сунчеви зраци
Објаве нови дан
Кренућу негде
Не знам где
Не знам са ким
Али кренућу негде

Поћићу стазом које је обасјана Сунцем
И нећу се заустављати
Можда би ти желела
Да тај пут води до тебе
До твој дворова
Твојих тајни

Али надам се да нећу поћи тим путем
Страхујем да се не изгубим
У твом простору
И не останем заувек у твојим мислима

???

Хладно је када је зима
Мало у нама љубави тада има
Да ли ћу кренути за траговима твојим
Да ли ћу престати људи да се бојим

Данас се свако сваком свети
Понекад ми се чини да сам на погрешној планети
Ни тренутка светлости у овој тами
Чини ми се понекад као да смо сами

Нико руку да нам пружи
А путеви ови су све дужи и дужи
Путеви који воде у пропаст и беду
Осећај имам као да ходам по танком леду

Под мојим ногама лед пуца
Ал ја се нe дам
Све то мирно гледам
И онда сам кренуо траговима твојим
И мало чега сада се бојим

???

Дивим се оним људима
Који не желе ништа да знају
Са својим знањем у главама
Они су увек на крају

Баш их брига за све
Они немају проблеме
За такве људе одавно је стало време

Они трче за животом
Не могу никако да га стигну
Последња идеја њима је
Како интелигенцију да подигну

Криви смо обоје

Ових дана сам често
Занет тобом
Неке песме пишем
Нешто теже дишем

Све моје мисли
Усмерене ка теби
Мало пажње
Посвећујем себи

Не питај ме што сам такав
Поред тебе добар сам и овакав
Са тобом сваки сат
Као војник кад води рат

Хајде да смиримо страсти
Неко ће од нас двоје пасти
У депресију тешку
Ако направи кобну грешку

Смиримо живце
Немој на крају да тражимо кривце
Криви смо обоје
За све наше двобоје

I“Уби ме прејака реч”

Покушао сам негде да одем
Да побегнем од људи
Онда сам стао и помислио
Дај паметан буди

Ал не вреди

„Уби ме прејака реч”
Сломи ми тело
Схватио сам да реч убија горе
Него човеково дело

Прејака реч ме уби
Задрхташе моји зуби
Слабо ми тело постаде
Једва на свету остаде

Једва остаде тело моје
Иако је било друге боје
Цело некако бело
Било је моје тело

Лепа је она била
Добра као вила
А онда ме увреди драга
И нестаде сва моја снага

Више је не волим
Да јој опростим не желим
Ја са њом живот
Не могу да делим

Тело малаксало због ње
Изгубило животни “меч”
Моје тело убила је
Прејака реч

I

Када сневаш и када си будна
Попут ђавола ил анђела кад си
У сваком погледу јако си чудна
И не желиш нека друга да си

Сурова или питома била
Са тобом смртници не могу да се носе
Ко птица поломљених крила
Умиреш на земљи међу свежим капима росе

Ходници твоји пуни тмине
Осећај страха бола и јада
Недостижне су твоје висине
За живот са тобом потребна је нада

Непредвидиву будућност умеш да скројиш
Упорно теби сваког часа ходим
Копно од воде лако ти одвојиш
Твојим таласима тешко бродим